We all get dressed for Bill!
Obožavla sam situacije kada je mama išla negde nekim specijalnim povodom! To je značilo da ćemo pola dana provesti pred ogledalom isprobavajući garderobu i tražeći idealnu kombinaciju. Iako sam u svim stvarima plivala, u cipelama naročito, svaki put sam morala da probam isto što i ona. Uz obavezan šiz friz i šminku. Onda bih tako namontirana prošetala kroz celu kuću i ogledala se na svakom ogledalu.
I dalje sve to obožavam i radim!
Znam da muškarci nikada iz prve neće ubosti razliku između suknje i haljine ili maskare i senke, a znam da mi bez svih tih stvari nikad ne bi mogle da (pre)živimo. Genetika.
Krenula sam u prvi razred kada je bratu i meni mama kupila iste pantalone i košulje istog kroja sa različitim debilnim dezenom. Temperaturu sam dobila kada je jedan dan to htela da mi obuče. Onda sam osmislila da mi za fizičko trebaju roze starke. Pošto takve nisam našla, nisam kupila patike uopšte. Kada je moj tadašnji "momak“ slavio rođendan, obukla sam bordo suknju, istu takvu kravatu i belu košulju. Kuma je to morala da sašije specijalno za tu priliku. Posle su me u školi zezali da su kravate za muškarce. Šta su oni sa osam godina znali šta je moda? Kada sam prvi put sa "momkom“ išla u bioskop nosila sam crne lakovane cipelice sa malom štiklom. Prve koje su se „čule“. Tačno znam šta sam imala na sebi u svakom važnijem momentu u životu! Sa nekih 12 godina sam napravila svoj modni časopis. Zvao se „La moda“ i činile su ga slike iz novina zalepljene u svesku bez linija i „stručni“ komentari koje nisam prepisivala. I dalje patim za modnim magazinima i gutam ih svakog meseca. A Fashion TV je za mene isto što i Discovery.
Ponekad ne mogu da zaspim jer mi „ sevaju“ kombinacije odeće koju ne posedujem i koja, ustvari, ni ne postoji već sam je samo osmislila. Letnje kolekcije su mi posebno bogate i inspirativne. Još samo kada bi novčanik išao u korak sa idejama...
Moda je, možda, najvažnija (ne)sporedna stvar na svetu, ali svakako jeste nasušna potreba. Ja stvarno ponekad imam strah da ću protraćiti savršeno savršenu kombinaciju na neki sasvim običan dan. A ko bi još normalan mogao da živi bez onog osećaja kada obučeš nešto dobitno, kada te kosa sluša taj dan, Gucci miriše na sve strane i onda te takvu vidi onaj koji traba da te vidi. Čekam da me takvu vidi Bil Kaningam u Njujorku, valjda će i on mene dočekati. Za sve dobre ljude velikog srca i dubokog džepa koji žele da me obuku za Bila, otvoriću specijalni račun.
Za sada me još drži osećaj od sinoć kada sam, posle pet dana ne mrdanja iz kuće i ne izvlačenja iz odrpane trenerke usled bivstvovanja na godišnjem, obula trenutno omiljene cipele. One koje su visoke i koje se „ čuju“. Žene znaju zašto!
Imamo prava na dobra vremena!
I na dobar film: Bill Cunningham New York
Sloboda(ne)!
Aprila 2007. godine studenti žurnalistike Filozofskog fakulteta u Novom Sadu marširali su centrom grada zalepljenih usta. Pod sloganom „ Odlepi i pričaj slobodno“ šetali smo sa ciljem da podstaknemo novinare da „odlepe“ i propričaju bez straha od napada „prozvanih“, ali i da podržimo našeg profesora kog su tih dana pokušavali da ućutkaju sa svih strana.
Pet godina kasnije, vidim da su novinari samo odlepili, a pričanje prepustili lažovima i prodavcima magle. Novinari i dalje ćute i rade posao. Ne svoj, već posao koji ti lažovi i prodavci finansiraju i serviraju. Odavno znamo da su glavni i odgovorni urednici domaćih medija vladajuće stranke zdravog razuma bez. Odavno novinarska pera pišu u ritmu koji one diktiraju.
Lepo je da postoji Dan slobode medija jer je to nešto čemu celokupno društvo treba da teži, a u šta mi novinari treba slepo da verujemo. Dan diktature nad medijima ipak nije toliko milozvučan...
Volela bih da, kao te 2007. godine, budem samouverena i sigurna da se neke krive Drine ipak mogu ispraviti. Volela bih da na početku svoje novinarske karijere mogu da budem zadovoljna činjenicom da izveštavam objektivno, a ne kroz filter direktorove partije. Volela bih da ne znam da gradonačelnik i zamenik gradonačelnika istog grada mogu SVEČANO da otvore isti objekat, prvi u jedan ponedeljak, a drugi u naredni. Volela bih da znam da postoji neko ko može da ih kazni za takvu manipulaciju.
Volela bih da nas ima više poput gore navedenog profesora koga, pet godina kasnije, još nisu ućutkali:
" U jednom momentu možda ćemo naučiti i da budemo, kao novinari, solidarni. I shvatiti da ono izanđalo da su mediji “sedma sila” i “četvrti stub demokratije” itekako ima smisla. Odnosno, da su “oni” ti koji treba da se plaše “nas”. Jer mi jesmo glas javnosti, samo ako zaista hoćemo da to i budemo."
Sedma sila!
Želela sam da pišem. Stalno i bilo šta. Tačnije, sve što mi padne na pamet i sve o čemu mislim. Maštala sam o mirisu sveže štampanih novina i ostacima olova na prstima. Zato sam htela da postanem novinarka kad porastem.
Kada sam porasla, reklo mi se samo. Mogla sam da pišem i bez tog dipl. novinar. Mogla sam da naučim neki zanat od kog bih mogla da živim. Mogla sam i da budem učiteljica, lepo mi je mama govorila. Mame znaju najbolje, ne znam što ih nikad ne slušamo. Ali, odustala žena kad je videla da ne vredi. Tada mi je rekla da iskoristim jezičinu koju sam već toliko „ razradila“.
U gimnaziji sam naučila da te škola ničemu ne nauči. Otkrije ti nove svetove pa sam ušetaš u koji želiš. I sve sam naučiš i samo ono što te interesuje i što ti treba. Bez hemijskih akcija i reakcija evo uspešno živim već 10 godina!
Na fakultetu je stvar drugačija. Odrasteš, otkriješ sebe, zaletiš se. Zaljubiš se u profesore koji ti predaju stručne predmete jer su genijalni. A ako ne zavoliš njih, nećeš ni struku. Ja sam ih obožavala. Rekli su da je novinarstvo poziv, kad kreneš da nema kraja, da se navučeš. Mora da te pronađe, a ti da mu se predaš. Rekla je Dubravka još prilikom upoznavanja: „ Ako mislite da ćete od novinarstva živeti lepo i biti bogati, napustite učionicu i promenite fakultet“. Valjda joj nismo verovali, niko nije izašao. Danas, kada mi novinarska plata( minimalnija od minimalca) redovno kasni dva meseca, sasvim sam sigurna da je pametnije poštovati tuđe višedecenijsko iskustvo, nego sopstveni početnički entuzijazam. A lekciju Misliti novinarski sam najboje savladala.
Jeste, Sanja Marinković dobije 200 hiljada kao novogodišnji bonus. Da li uopšte ima smisla osvrtati se na njenu „ novinarsku“ karijeru?! Kolumna mi je bila omiljeni žanr, a onda je Karleuša postala kolumnistkinja. Maštala sam da jednog dana napišem knjigu. U međuvremenu su Marijana Mateus i Iva Štrljić postale poznate srpske spisateljice.
Jeste, situacija je teška, a „ konkurencija“ velika. Jeste, tuku nas kad radimo svoj posao i nazivaju lažovima kada iznosimo činjenice. Jeste, Velja Ilić se nađe pozvan da novinaru kaže da je govedo. Jeste, Čobanovo stado je najtiražnije. Sve znam. Ali, znam i nas koji smo u Uvodu u novinarstvo i Novinarskoj etici podvlačili i više nego što treba. Poznajem te profesionalne jezičare koje su nemilosrdne u teranju po svom i po istini, uprkos pritiscima. A još sam sigurnija da će uvek biti nas zaljubljenika i zaluđenika kojima je borba sa vetrenjačama, A protiv vladavine gluposti, najveći izazov.
Drage kolege novinari Srbije, srećan nam naš divan dan!
Teleportacija?
Najnepotrebnija neophodna stvar savremenog čoveka su automobili. Prave buku, gužvanjac, zagađuju okolinu, prazne džep, odnose živote, kidaju živce. Jedina pogodnost koju nam pružaju je što ne moramo da mrdamo guzama, što je totalno modernom čovečanstvu, izgleda, prioritet. Mi nemamo vremena da razmišljamo o tišini koju ugrožavamo, kolapsima koje uzrokujemo, vazduhu koji trujemo, životima koje rizikujemo, stresu koji sami sebi zadajemo. Mi sve vreme mislimo na vreme i o tome kako i gde da stignemo na vreme. Nemamo više vremena ni da uživamo u prvoj jutarnjoj kafi. Pijemo je „ s nogu“ i previše, a sve u nadi da ćemo stići da uživamo bar u jednoj, od ukupno 17.
Jutros sam na posao putovala 25 minuta. Svako jutro putujem 10 km i uglavnom mi ne treba više od 15. Jednom sam stigla za 9. Ovo jutro sam se vukla iz nekog gnjavatora koji je vozio 40! Zbog popularnosti leve trake, obilaženje nije bilo opcija. Ne radi mi sirena pa sam primorana da urlam. U tim momentima sam poganštura i mama bi me istukla ovako matoru, samo da me čuje. Kasnije me je neki debil tatin sin zagradio svojim blistavim Pasatom i nisam mogla da mrdnem sa parkinga 25 minuta. Šta su nadležni radili u tom periodu ne znam, ali ja sledeći put zovem policiju. A juče je ispred mene izletela neka poljoprivredna mašinerija koje se plašim. Sve u svemu, nepotreban stres koji se može izbeći.
Mogu da putujem biciklom. Letos jesam. Stigla sam za 45 minuta. I bila je avantura! Svet je jako lep ako stigneš da ga vidiš kada sve počinje da zuji. Dan pre toga, prevoz sam čekala sat vremena. Na +42 i pukao mi je film! Mnogo mi je jednostavniji i lepši bio život kada sam bila suvozač. Zbog praktičnosti i vremena ubedili su me da naučim da upravljam sa četiri točka. Dušmani!
Ne znam da se parkiram, ne podnosim vozačine koji su ludi i brzi i upadaju u „ makazice“ očekujući da ću ja da pazim na farbu njihovih skupih kola. Da sam na njihovom mestu, uopšte se ne bih oslanjala na mene. Nemam živce da džedžim zaglavljena u gužvi, nemam razumevanja ni sažaljenja za biciklliste koji ne koriste biciklističku stazu. I nemam vremena za gubljenje!
Dajem celu platu( koja kasni) onome ko smisli manje stresan, a jednako efikasan način odlaska na posao. Jedino što meni pada na pamet je da postanem Moćni Rendžer, ali crveni ne postoji pa se ne uklapam u tu zamisao. Konkurs je otvoren do sutra u pola 8.
Zahvalna unapred,
Nadrndana žena vozač.
Cinderella shoe
Na primer ove. Merkam ih par sezona. I potpuno patim za njima. Ne znam šta me je više oborilo s nogu, model ili boja. Pertlice! Dok maštam o njima( a i svim ostalim) najviše klecam zbog slike mene u njima. Nekako zračimo! Mislim da ne verujem toliko u srodne duše, koliko u srodne cipele. A znamo da su sve prave ljubavi tužne pa je takva i moja sa cipelama.
Little miss tiny poseduje tiny little feet. Molim one u broju 42 za tišinu! Nije mi blago i uopšte mi nije divno! Delimo apsolutli isti problem: nikada u životu nećemo biti vlasnice svih savršenih cipela koje smo u životu sretale. One imaju dečije grobove, ja dečiji broj. Dakle, svako pronalaženje savršenog modela= bedak više.
Desi se jednom u zilion godina da mi najmanji mogući broj odgovara. A to automatski znači da mi model baš nešto ne oduzima dah. Što dalje implicira da sam jadna kao ribe koje su sa jadnim frajerima i koje bi pre „ daj šta daš“ nego da budu same. A ja bih pre da ne šljapkam bosa kroz svet. „Kad nema Đure, dobar je i Andrija“ style.
Muškarci tu našu cipelo-opsesiju nikada neće shvatiti. Kao ni mi fudbal. 1:1. A oni se lože na žene u štiklama, mi na fudbalere dresa bez i opet nerešeno.
Skoro sam negde pročitala da se žene stvarno zaljubljuju u cipele i da ta ljubav traje oko 50 godina, odnosno dok ne dođu u sitaciju da ne mogu više da stoje ni bose, a ne u fensi cipelama. Nemam saznanje da je naučno utvrđeno trajanje muške ljubavi prema najvažnijoj sporednoj stvari na svetu, ali sam sigurna da je i njen vek trajanja tu negde oko pola veka.
Zato ovim putem apelujem na modnu industriju: HAVE MERCY!!!!! To što smo xxs i XXL ne znači da imate pravo da nas u svakoj sezoni kažnjavate( bukvalno) stotinama savršenih modela kojih nema u brojevima 35 i 42. Daću vam i levi bubreg, samo se smilujte.
I da se razumemo. Pepeljuga nije sponzoruša i nije se zaljubila u princa samo zato što je princ i što pravi lude žurke u prostranoj gajbi. Iskreno, ja bih se zaljubila i u žapca kada bi mi vratio izgubljenu cipelicu. Ma, udala bih se za njega.
Neke se udaju kad stanu na ludi kamen, ja ću kad stanem u prave cipele. Znam i kako treba da izgedaju. Treba mi samo debela dobra vila da ih realizuje.
Modus vivendi
Šta bi sa željama? Oduševljenjem? Klecanjem kolena? Ostajanjem bez daha? Kada nam je i kako to postalo strano? Mada, sve više mislim da nam je dosadilo.
Uvek zamišljam želju u ponoć. I kada duvam svećice. I kada neko drugi duva svećice. Kada padne prvi sneg. Čak sam i Juliju vaćarila za levi deo poprsja i zamišljala želju. Kačila papirić na Zid želja i bacala novčiće u fontanu. Čitam i horoskop, iako znam da neko lupeta. Volim da čujem šta vidovite Zorke imaju da kažu po pitanju mene. Na crne magova ne trošim vreme. Cigankama verujem. Uvek mi, pored toga da im treba neki dinar, kažu i da sam lepa. Jedna mi je rekla da sam rođena pod srećnom zvezdom i poverovala sam joj iz opravdanih razloga.
Oduvek sam neskromna. Skromnost je vrlina glupih. Uvek mislim da mogu i da može više, bolje, dalje, da može još. Moje želje su savršeno proporcionalne mojoj neskromnosti. Veeeeeeeeelike su. Ooooogromne. Nerealne. Nemoguće. Teško ostvarive. Ali, nekako se uvek ostvare.
Nikada mi neće biti jasni ljudi kojima je sve što imaju- sve. Koji su zadovoljni životom koji vode i koji ne bi ništa menjali. Čak ni šolju za kafu, ili mesto za stolom. Ne daj Bože! Onda ne bi znali kako se srče kafa ili supa! Ne volim tu kolotečinu. Ne volim navike. Ne volim ISTO. Mrzim ono: „ Tako nam je, kako nam je“! Tako ne sme da bude.
Znam da je lakše biti ušuškan u toplini svoga doma i misliti kako je sreća namenjena drugim ljudima. To je čak tamo daleko na Zapadu. To se zove prosečnost. Oni koji su iznad toga imaju malo više hrabrosti i malo više snova. Snovi su bar besplatni! A srkanje je isto iz koje god šolje srkali.
Ako želimo da idemo na more, što da ne želimo Maldive? Crna Gora je preblizu. Ako čitamo knjigu, što da je ne čitamo za noć i sa markerom u ruci? Pa da od oduševljenja podvučenim rečima ne možemo da spavamo. Što da ne ostanemo bez daha kada vidimo fotografiju fudbalera Barse, kada se zaljubimo u pesmu ili drvo pod snegom? Ako nas neko ljubi, gleda ili drži za ruku, neka od toga klecaju kolena. Neka minut bude čitava večnost.
Šta nas košta? Jedino što nam se može desiti je najezda leptirića u stomaku i povišen nivo hormona sreće. Sećate se da to ništa ne boli?
Potrošite platu na omiljeni parfem. Pojedite celu čokoladu kada ste na dijeti. Pijte vino u pidžami iz kristalne čaše. Do daske odvrnite to što pevušite danima. Odgledajte omiljeni film i po 14. put. Izađite na sneg kada padne mrak. Neko će se već naći da vam ugreje ruke.
BE AMAZED!
Upon a December
2. decembara dolazi do neverovatne promene. Caca faca postaje drama queen!
To je dan kada počinjem da se bavim matematikom. I kada sračunam da do nove godine ima manje od mesec dana, a do mog divnog dana još tačno ceo mesec. A onda panika!
Na kraju svake godine zaključim kako sam mogla biti pametnija. Uspešnija. Srećnija. Kako sam neke prilike propustila zauvek, a neke nisam ni stigla da propustim. I obećam sebi da ću u godini koja dolazi sve to ispraviti. I počnem da se ubeđujem kako još jedan rođendan znači samo jednu tortu i žurku više, a ne godinu. Ionako nema smisla da 19 punim po šesti put...
Dakle, stvarno se ubedačim!
Preživim tako ubedačena do sredine decembra. Onda me hvata novogodišnja euforija. Budem srećna kao mali majmun kada okite grad! I kada po mraku vidim veliki kamion jer me podseća na Coca- Cola reklame. " Praznici nam stižu". I počnem da osmišljavam haljinu za doček. I frizuru! I priželjkujem šljokice na noktima i kapcima. Sparkle!
I patim što neću dobiti paketić sa igračkom. Ali, uteše me po koje minđuše. I što ću, svakako okititi jelku, upaliti lampice i ugasiti svetlo.I pevati pesmice o Deda Mrazu kad mi dođe Malenić šarenić.
Da i ne spominjem da je ovo doba godine kada su in najlepši ljubavni filmovi koje Sanja, Ivana i ja gledamo tokom cele godine. Onda odemo u bioskop da se isplačemo za sve pare. Pa nas bude blam. A na kraju se složimo da se više izblamirao lik koji je sve vreme umirao od smeha. Kome je još smešno kada ona neće da oprosti njemu zato što se uspaničio i pobegao nakon što ju je zaprosio?! Muškarci.
Uglavnom, matematika me služi taman toliko da sračunam da ću prvog ponedeljka nove godine duvati svećice. A kada sve podvučem, ipak sam u plusu. U minusu sam samo za jedno sankanje i malu crnu čipkanu haljinu za doček. Dakle Deda, brate, LET IT SNOW! Za ostalo ću se sama snaći.
Da se razumemo, nemam ništa protiv ključeva od crvenog Mini Morisa i stana na Grbavici 
Teorija u praksi
Novinarstvo je profesija koja prodrazumeva prikupljanje, proveravanje i oblikovanje informacija o događajima, pojavama i ljudima od javnog interesa i potom njihovo distribuiranje do auditorijuma na veliku udaljenost putem masovnih medija. Prva i najvažnija obaveza novinarstva je obaveza prema ISTINI.
Piše u mom prvom udžbeniku koji sam kupila na fakultetu( O novinarstvu i novinarima, Dubravka Valić Nedeljković, Novi Sad, 2007.)
Nad medijima u Srbiji vrši se snažan politički pritisak, zbog čega je nad njima uspostavljena potpuna kontrola. Više NE POSTOJI medij iz kojeg građani mogu da dobiju potpune i objektivne informacije, jer pod snažnim pritiskom koji stiže iz političkih krugova, mediji prećutkuju događaje ili o njima izveštavaju selektivno i nepotpuno.
Piše u Izveštaju o pritiscima i kontroli medija u Srbiji koji je ove godine napravio Savet za borbu protiv korupcije.
Savet je, takođe, uočio tri glavna problema u medijima:
1. 1.Netransparentrnost medijskog vlasništva;
2. 2.Ekonomski uticaj državnih institucija na rad medija kroz različite tipove budžetskih davanja;
3. 3.Problem RTS-a koji, umesto javnog servisa, ima ulogu servisa političkih stranaka i vladajuće elite, što za posledicu ima zatvorenost medija za brojne probleme sa kojima je Srbija suočena, pa i problem korupcije.
Od 30 najznačajnijih medija u Srbiji koji su bili analizirani, čak 18 ima nedovoljno transparentno vlasništvo tj. njihovi pravi vlasnici nisu poznati javnosti. Da podestim, Zakon o javnom informisanju ( član 7) kaže da se radi zaštite načela slobodne utakmice i pluralizma ideja i mišljenja, ZABRANJUJE svaki vid monopola u oblasti javnog informisanja.
Tipovi medija u kontekstu finansiranja:
· Državnocentrični;
· Tržišnocentrični;
· Javni servis.
Piše u udžbeniku.
Savet piše:
Državne institucije u Srbiji izdvajaju značajna budžetska sredstva na oglašavanje, čime se otvara mogućnost za ostvarivanje lične i partijske promocije u medijima. Državne institucije za oglašavanje u medijima godišnje izdvoje oko 15 miliona evra. Kada se tome dodaju i sredstva koja se, inače, zvanično izdvajaju za rad medija, dolazimo do iznosa od najmanje 36 miliona evra. To znači da mediji od državnih institucija dobijaju čak četvrtinu od ukupnog prihoda. Na ovaj način vlast dobija značajan prostor za ostvarivanje finansijskog uticaja na medije, čime se, ujedno, ostvaruje uticaj i na uređivačku politiku.
Dakle, tipovi medija u kontekstu finansiranja: DRŽAVNOCENTRIČNI.
Javni servisi su neprofitne, nezavisne radiotelevizijske stanice, osnovane od građana, finansirane od građana, odnosno iz javnih prihoda, i kontrolisane od građana, koji neguju programsku raznovrsnost, visok medijski standard uz poštovanje etičkih profesionalnih kodeksa. Zadatak javnog servisa je da ostvaruje informativnu, obrazovnu i zabavnu medijsku funkciju.
Savet za borbu protiv korupcije skoro godinu dana od RTS-a nije dobio dokumenta o poslovanju javnog servisa. Zbog toga je izjavio žalbu Povereniku za informacije od javnog značaja, koju je Poverenik uvažio. Uprkos tome, direktor RTS-a nije dostavio tražene podatke, već je platio novčanu kaznu za nepoštovanje zakona.
Ako se pitate ko su vlasnici medija koje gledate, slušate ili čitate treba da znate da su to ofšor kompanije, što je protivno Zakonu o radiodifuziji.
Ako se pitate koje su to državne institucije koje najviše novca ulažu u oglašavanje u medijima, obratite pažnju na glavne aktere u sledećim vestima ili u sledećem izdanju novina.
A ako se pitate kako do sada niste čuli za ovaj izveštaj ili za ove podatke, podsetiću da vaše pravo da znate sve, očigledno, ne podrazumeva vaše pravo da znate baš sve.
Zato, moliću lepo, nemojte zavrtati rukav kada sledeći put vidite, čujete ili negde pročitate da je svetom ponovo zavladao neki životinjski virus.
P.S. Pre pet godina smatrala sam, kao Kaporova Una, da je otmeno studirati novinarstvo. Medij i mleko. A sada?
Mladi su zakon!
Priznajem da sam neverni Toma. I da sam ponekad gora od svih džangrizavih baba zajedno. I da ponekad preterujem sa soljenjem pameti i pametovanjem.
Ne verujem da su svi ljudi dobri. Ne verujem da sam ja toliko dobra pa da mi niko ne priča iz leđa. Ne verujem ni u srodne duše. Niti da se sve želje ispunjavaju ako ih dovoljno želiš. I ne verujem da mladi treba da ostanu međ' šljivama u svojim rodnim mestima zato što će ih već sutra po glavi tresnuti bolja budućnoćnost.
Verujem da ima dobrih ljudi. Onih koji iz nečijih leđa mogu da pričaju lepe stvari. Verujem da ljudi mogu da se pronađu i da se vole divno i dugo. Verujem da se ljudima ispunjavaju želje zato što imaju sreće i zato što su to zaslužili. Verujem da mladi i obrazovani ljudi treba da idu tamo gde će se njihov trud, rad i talenat ceniti.
Znam neke koji su otišli. Znam mnogo više njih koji ne mrdaju. A znam i one koji su ostali i koji rade sjajan posao! Ne za sebe i ne za pare, već za druge. A sve što im treba je podrška.
Kancelarija za mlade iz Sremske Mitrovice pokrenula je prošle nedelje akciju za prikupljanje novca za lečenje njihovog sugrađanina Strahinje Garapića. Strahinja boluje od distrofije mišića, a budući da se njegovo stanje svakodnevno pogoršava, neophodna je što hitnija operacija. Mladi kancelari su organizovali humanitarnu žurku u toku koje je sakupljen novac za analize koje je neophodno uraditi pre operacije. Zahvaljujući njima, Strahinja se već testira.
Ovi mladi ljudi koji nisu lenji, razmaženi niti skrenuti( kao što sam ranije mislila o svim drugovima članovima nekih organzacija, saveza i slično) rade nešto korisno sa svojim životom jer se brinu o tuđem. Trenutno se bore sa vetrenjačom koja se zove besparica i mozgaju kako da sakupe još oko 10 hiljada evra za operaciju. A Strahinja ne mora da mozga šta će prvo uraditi kada opet bude mogao da hoda jer je već smislio.
Ni vi ne morate da mozgate jer je ovo broj njegovog žiro računa: 355-0003200131339-12 Vojvođanska banka AD, Novi Sad(na ime Strahinja Garapić)
Lepo je i ako je podrškasve što imate da ponudite. Ponekad je podrška jednog vetar u leđa drugima. A kada je vetar povoljan, brodovi lakše plove. Čak i oni prekookeanski.
'esam školovala od vremena
U školi bloga prošli vikend na Andrevlju.
Kao što vidite, sada znam i da linkujem. A naučila sam još mnoga toga korisnog i zanimljivog i nadam se da će to biti vidljivo u sledećim postovima.
Dakle, radi se o sjajnom projektu u kom će učestvovati sjajni mladi ljudi. O predavačima da ne govorim. Ako niste čuli za Mooshemu, nemojte se smatrati za THE blogera/ku. Ona je jedna od najstarijih blogerki u Srbiji, ne po godinama već po blogovanju. Ni ja pre ove školice nisam znala za nju. Zato što nisam bila prava blogerka. Sada jesam. Zato što mi je, posle čitanja mojih postova, Mušema tvitnula da imam ONO NEŠTO.
Kao što rekoh, ekipa je bila haos. Osvojili su čak i lika iz obezbeđenja koji im je dobavljao alkohol i cigarete. Malkice su zbog toga bančenja zevali na predavanjima, ali pregurali su nekako. Ja sam se u toku predavanja cerila kao da nisam baš najdokucanija, ali nisam mogla da se obuzdam jer sam bila oduševljena onim što sam slušala. Pomalo sam štreberka kada su u pitanju stvari koje me interesuju, upijam kao ona magična krpa sa reklame. Verovatno je okolina mislila da sam pokito lokito, ali čovek od sebe ne može pobeći. Ipak, znam da Višnja nije tako mislila jer sam i nju „ hvatala“ sa istim kezom. Nas dve smo bile jedine blogerke u grupi, a broj polako ali sigurno raste.
Ako imate vremena i želje možete se i sami uveriti u genijalnost onih koji su se prošlog vikenda trudili da veseloj družini prenesu bar deo svog iskustva i znanja. Da ne bude da sam subjektivni lajavi krelac koji „ hvali svoga konja“.
A ako mislite da o blogovanju znate sve, znam da će vas razuveriti. Ipak, kao što smo načili, najvažnije je biti jedinstven i svoj, a to iz iskustva znam da jeste. I prenosim, opet, Mušeminu misao koja je meni sada lajtmotiv:
BE GREAT TO SOME PEOPLE
RATHER THAN TRYING TO PLEASE EVERYONE!
P.S. Javite mi ako vam se nešto od ovoga svidi:
Denis Kolundžija
Miloš Đajić
Slavko Ilić
Miloš Petrović
|
